OSI (Open Systems Interconnection) predstavlja referentni model koji je namenjen opisu prenosa

podataka između dve tačke (čvora) telekomunikacione mreže. Njegova namera je da korisnicima i proizvođačima telekomunikacione opreme ukaže na specificirane  okvire kojih bi se trebali pridržavati sa ciljem da oprema, koju nameravaju da implementiraju, bude kompatibilna sa opremom ostalih proizvođača i primenjljiva u telekomunikacionim mrežama širom sveta.

OSI referentni model će se najjednostavnje razumeti iz grafičkog prikaza koji sledi i koji predstavlja opis komunikacijskog procesa dva krajnja korisnika unutar telekomunikacijske mreže.
{mosimage} Na slici je prikazana struktura OSI arhitekture na primeru krajnjih korisnika A i B i dela sistema za prenos podataka i međusobno povezivanje korisnika koji se naziva Intermediate System (IS). Takođe, primer obuhvate bidirektni (dvosmerni) tok informacija, takozvani duplex, kroz sedam slojeva OSI referentnog modela od korisnika A do korisnika B preko IS sistema, a to su:

1. OSI Layer - Physical Layer;
2. OSI Leyer - Data Link Layer;
3. OSI Layer - Network Layer;
4. OSI Layer - Transport Layer;
5. OSI Layer - Session Layer;
6. OSI Layer - Presentation Layer;
7. OSI Layer - Application Layer.   
1. Physical Layer
Physical Layer odnosno fizički sloj, predstavlja najniži sloj OSI referentnog modela. On zapravo predstavlja sloj kroz koji moraju fizički proći svi podaci, raspakovani u frejmove, krećući se od gornjih slojeva korisnika A preko IS sistema (mrežne infrastrukture) pa do gornjih slojeva korisnika B prilikom njihovog medusobnog komuniciranja. Ovaj sloj je poseban zato što predstavlja jedini sloj u kome se ne specificiraju  TCP/IP protokoli. Međutim, to ne znači da ovaj OSI sloj definiše samo interfejse mrežnih kablova i mrežnih karti (NIC), već brojne mrežne funkcije. Sa druge strane gledano, mrežni hadver ne pripada samo fizičkom sloju. Na primer Ethernet NIC (mrežna karta) je neophodna za fizički prenos podataka, odnosno komunikaciju jedne radne stanice sa nekom drugom u mreži ali ispunjava obaveze koje su definisane i u Data Link Layer-u.
 
Dakle, namena fizičkog sloja je da opiše električne, funkcionalne i proceduralne karakteristike za aktivaciju, održavaje i deaktivacju fizičkih veza, saljući jednostavne bit strimove u cilju sgnalizacije fizičke povezanosti hardvera i kablova na čijim se krajevima nalaze odredeni tipovi konektora (logička nula ili logička jedinica). Preciznije rečeno, fizički sloj definiše sledeće:
- Definiše specifikacije hardvera, odnosno detaljno opisuje mrežne kablove i konektore, bežične radio primopredajnike, mrežne interfejs karte kao i ostalu mrežnu opremu koja se generalno koristi u mrežnoj infrastrukturi i ako je ona delom definisana i gornjim Data Link slojem;
- Kodiranje i signaliziranje - fizički sloj je odgovoran za kodiranja i signaliziranje kojima se zapravo vrši transformisanje digitalnih podataka formiranih u višim OSI slojevima, bez bilo kakvih promena u specificiranim TCP/IP protokolima, svojstvenih za kompjutere ili ostale uređaje, u signale koje je moguće poslati dotičnom mrežom;
- Predaja i prijem podataka - Nakon kodiranja, podaci su odgovarajuceg formata, tako da mogu biti poslati na određenu adresu i naravno primljeni. Međutim, kodiranjem se mora obezbediti da oni imaju jednakih mogućnosti da se prostiru i stignu na odredišnu adresu, kako kroz zičnu tako i kroz bezičnu mrežu;
- Definiše mrečnu topologiju i njen dizajn.;
2. Data Link Layer
Data Link Layer - definiše funkcionisanje i proceduralne načine za prenos podataka između mrežnih entiteta i eventualnih ispravki grešaka u prenosu, zatim definiše aktivaciju, održavanje i deaktivaciju povezivanja linkova podataka, grupisanje bitova u karaktere i frejmove (okvire) poruke, karakter i frejm sinhronizaciju, kontrolu greške, kontrolu pristupa medijumu i kontrolu toka (na primer uključujući HDLC - High level Data Link Control protocol i Ethernet);
3. Network Layer
On definiše impendansu korišćene tehnologije za prenos podataka i važnosti prenosnog rutiranja, zatim definiše maskiranost svojstvenosti medijuma za prenos podataka za više OSI slojeve, kao i funkcije svičevanja i rutiranja u cilju uspostavljanja, održavanja i zatvaranja mrežnog sloja, povezivanja i prenosa podataka među korisnicima;
4. Transport Layer
Definiše transparentni prenos podataka između sistema, olakšavanje posla višim OSI nivoima omogućavajući pouzdan prenos podataka, zatim definiše end to end kontrolu (na primer determinišući da li su svi podaci isporučeni ili stigli) i razmenu informacija putem QoS (Quality of Service). Može se reći da predstavlja prvi pravi end to end layer odnosno nivo na kome se uspostavlja kompletan komunikacijski proces od tačke (korisnika) A do tačke B (naravno preko prethodno definisana donja tri OSI sloja);
5. Session Layer
Definiše mehanizme za organizovanje i struktuiranje dijaloga između aplikativnih procesa pri čemu mehanizmi obezbeđuju dvosmerne (istovremene ili naizmenične) opracije, potvrade i za glavna i za drugostepena pitanja sinhrozacije, kao i tehnike za struktuiranje razmene podataka;
6. Presentation Layer
Predstavlja prezentacioni sloj odnosno sloj koji najčešće definiše deo operativnog sistema koji konvertuje dolazne i odlazne podatke jednog prezentacionog formata ka drugom (kao na primer od tekst strima u popup "prozor" sa novo prispelim tekstom). Ponekad se naziva i Syntax sloj. Dakle, definiše nezavisnost aplikativnih procesa u različitosti prikazivanja podataka i mogućnost izbora konteksta prikazivanja uz konverziju u neki od alternativnih konteksta;
7. Application Layer
Predstavlja aplikativni sloj odnosno sloj na kome su komunikacijski partneri identifikovani, QoS (Quality of Service) je identifikovan, autentifikacija korisnika je podrazumevana. Dakle, definiše sve aplikativne procese kao elemente servisa. Elementi uključuju biblioteku šablona koji obavljaju međuprocesnu komunikaciju, obezbeđuju zajedničke procedure za konstruisanje aplikativnih protokola i za pristupanje servisima koji se odnose na servere implementirane u mrežama