VDSL - Very-high-data-rate digital subscriber line (ITU-T G.993.1) predstavlja trenutno najnoviju i najsofisticiraniju varijantu zasnovanu na DSL tehnologiji koja je razvijena u cilju iskorišćenja postojeće infrastrukture PSTN operatora, izgrađene na bazi bakarnih upredenih parica. Prevashodna namena ovih PSTN mreža je bila prenos govora (POTS usluge) za čiji je prenos korišćen propusni opseg ispod 4 kHz. Pojavom ADSL tehnologije povećava se iskoristljivost postojećih bakarnih parica korišćenjem frekventnog spektra od 1 MHz, dok se pojavom VDSL tehnologije upotrebljivi frekventni spektar povećava na 12 MHz.
 
VDSL transiveri koriste Frequency Division Duplexing (FDD) prilikom podele upstream i downstream prenosnih kanala. Ova tehnologija koristi četvorostruki frekventni band-plan koji počinje od 138 kHz i proširuje se na 12 MHz i to:

 * prvi downstream band (DS1), koristi frekvencije u rasponu od f1=0.138 pa do f2=3.75 MHz, po Bandplanu A (Severna Amerika); f1=0.138 pa do f2=3 MHz po Bandplanu B (Evropa); f1=0.138 pa do f2=2.5 MHz (samo Švedska);  
 
 * prvi upstream band (US1), koristi frekvencije u rasponu od f2=3.75 pa do f3=5.2 MHz (Bandplan A); f2=3.0 pa do f3=5.1 MHz (Bandplan B); f2=2.5pa do f3=3.75 MHz (Bandplan C);
 
 * drugi downstream band (DS2) koristi frekvencije u rasponu od f3=5.2 pa do f4=8.5 MHz (Bandplan A); f3=5.1 pa do f4=7.05 MHz (Bandplan B); f3=3.75 pa do f4=Fx MHz (Bandplan C);
 
 * i na kraju drugi upstream band (US2) koristi frekvencije u rasponu od f4=8.5 pa do f5=12 MHz (Bandplan A); f4=7.05 pa do f5=12 MHz (Bandplan B); f4=Fx pa do f5=12 MHz (Bandplan C);
 
VDSL tehnologijom su otklonjena "last mile" uska grla, kako u većim rezidencijalnim objektima koji su sa PSTN centralama povezani nedovoljnim brojem bakarnih parica, tako i u centralama do kojih  digitalni podaci dolaze optičkim vlaknima. VDSL  tehnologija omogućava da se preko standardnog bakarnog upredenog para kablova, na žalost na kratkim rastojanjima, prenesu digitalni podaci brzinama od  maksimalno 55 Mbps u downstream-u i 15 Mbps u upstream-u. Povećavanjem propusnog opsega, odnosno brzine prenosa podataka, smanjuje se domet mreže odnosno smanjuje se maksimalna dužina upredenih kablova kroz koje je moguće preneti podatke bez pojave šuma.       

Originalni naziv za ovu tehnologiju bio je VADSL ali je ''A'' vremenom izostavljeno zato što ova tehnologija podržava i asimetrični i simetrični prenos podataka. Pored toga, ova tehnologija predstavlja odličan izbor za provajdere koji već poseduju ATM mrežu a žele da migriraju ka mreži zasnovanoj na IP protokolima i na taj način stvore mogućnost za isporuku široke lepeze multimedijalnih usluga svojim korisnicima (višekanalni IPTV HD, VoD, VoIP). Postoje sledeće varijante VDSL tehnologije:
* VDSL1
VDSL1 koji je opisan G.993.1 ITU-T preporukama, ima mogućnost prenosa podataka brzinama od maksimalno 55 Mbps u downstream-u i 15 Mbps u upstream-u, što omogućava, pored Fast Interneta, prenos 12 SD-MPEG2 ili 5 HD-MPEG4 TV kanala pri čemu dužina upredenih bakarnih parica iznosi maksimalnih nekoliko stotina metara.
* VDSL2
VDSL2 predstavlja prošireni VDSL1 i on je opisan G.993.2 ITU-T preporukama. Postoje dve verzije ovog standarda: VDSL2 Long Reach i VDSL2 Short Reach.
* VDSL2 Long Reach
VDSL2 Long Reach je namenjen isporuci IP usluga, istovremeno, što većem broju krajnjih korisnika, uz maksimalna rastojanja između 1,2 i 1,5 km, brzinama od 30 Mbps i u downstream-u i u upstream-u. Ove brzine daju mogućnost istovremenog korišćenja Fast Interneta i prenosa 7 SD-MPEG2 ili 3 HD-MPEG4 kompresovanih TV kanala;
 * VDSL2 Short Reach
VDSL2 Short Reach je namenjen simetričnom 100 megabitnom prenosu podataka preko bakarnih uredenih kablova, dvanaest puta bržem od standardnog ADSL-a, ali na kratkim rastojanjima od maksimalnih 350 metara. Kao i raniji ADSL standardi, VDSL2 se bazira na DMT (Discrete Multi Tone) modulacionoj šemi, ali koristi čak 4096 tonova, širine 4 ili 8 kHz koji dele raspoloživi propusni opseg, omogućavajući velike brzine prenosa bez mogućnosti pojave interferencije.

ADSL2 predstavlja familiju standarda koji su nastali kao potreba za povećanjem propusnog opsega PSTN (Public Switch Telephone Network) mreža neophodnih za zadovoljavanja intenzivnih aplikacija kao sto je IPTV. ADSL2 predstavlja početnu verziju koja je odobrena od strane ITU-a (International Telecommunication Union) 2003. godine i uključila je brojna poboljšanja u odnosu na originalni ADSL standard. Osnovna prednost ADSL2 standarda u odnosu na originalni ADSL predstavlja brzina prenosa podataka u downstream-u koja je sa maksimalnih 8 Mbps, za originalni ADSL, povećana na maksimalnih 12 Mbps u slučaju ADSL2 standarda. Maksimalni upstream od 1Mbps i maksimalno rastojanje između centrale PSTN operatora i korisničkih modema od 5,5 km su i dalje ostali isti, ali je za razliku od standardnog ADSL-a, gde je moguće preneti jedan SD MPEG2 kompresovani video kanal (uz brzi Internet pristup i VoIP servise), kod ADSL2 standarda je moguće preneti dva SD MPEG2 ili jedan HD MPEG4 kompresovani video kanal (takode uz brzi pristup Internetu i VoIP servise).
ADSL2+

Neposredno posle standardizacije ADSL2, u cilju povećanja brzine prenosa podataka u downstreamu, sa 12 na 25 Mbps ali na uštrb maksimalnog rastojanja PSTN operatora i korisničkog modema sa maksimalnih 5,5 na 1,5 km, razvijen je ADSL2+ standard. U ovom standardu se koristi veći propusni opseg za downstream sto je i omogućilo povećanje brzine protoka podataka ali je neminovno smanjilo domet prostiranja signala.
Frekventnom raspodelom u slucaju originalnog ADSL standarda, niže frekvencije u rasponu od 0 do 4 kHz, su rezervisane za postojece telefonske servise, dok se za prenos podataka koristi frekventni opseg od 26 kHz pa do 1,1 MHz. Prenos podataka se obavlja u dva smera i to:
 
* Upstream koji predstavlja saobraćaj podataka sa smerom od korisnika (ADSL modema) ka centrali telefonskog operatora (DSLAM multiplekseru); za ovaj prenos je rezervisan frekventni opseg od 26 do 138 kHz;
 
* Downstream predstavlja suprotan smer (od DSLAM multipleksera ka ADSL modemu) a za njega je rezervisan propusni opseg od 138 do 1100 kHz.U slučaju ADSL2+ standarda, rezervisani propusni opseg iznosi od 138 do 2200 khz.
RE-ADSL2
Nedostak kojim je bilo neizvodljivo isporučiti servise maksimalnim brzinama od 25 Mbps krajnjim korisnicima koji žive na većem rastojanju od 1,5 km u odnosu na najbližu centralu, otklonjen je razvojem ADSL-Reach Extended (RE-ADSL2) standarda. Ovim standardom, zasnovanim na ADSL2 tehnologiji, omogućena je isporuka servisa do krajnjih korisnika koji su bili udaljeni maksimalno 6 km u odnosu na najbližu centralu, uz maksimalnu brzinu protoka podataka od 25 Mbps. Za varijantu prenosa podataka brzinama iznad 25Mbps koristi se VDSL tehnologija

ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line) tehnologija omogućava širokopojasni pristup Internetu, preko upredenih bakarnih parica javne telefonske mreže (PSTN), brzinama većim od brzina tradicionalanog pristupa putem klasičnog dial-up modema (28.8, 33.6 ili 56 Kbps za analognu, odnosno 64/128 Kbps za ISDN BRI liniju). Za razliku od simetričnog prenosa podataka putem HDSL modema, gde je brzina prenosa podataka u oba smera ista, kod ADSL  prenosa višestruko je veći protok podataka koji korisnici ostvaruju u prijemnom smeru  nego u predaji . U praksi se pokazalo da ovaj vid prenosa u potpunosti zadovoljava potrebe, kako manjih preduzeća tako i kućnih korisnika. ADSL sistem prenosa se realizuje preko analogne ili ISDN telefonske linije i omogućava istovremeni prenos signala govora i digitalnih podataka.
 
Frekventnom raspodelom ADSL-a, nize frekvencije u rasponu od 0 do 4 kHz, su rezervisane za postojeće telefonske servise, dok se za prenos podataka koristi frekventni opseg od 26 kHz pa do 1,1 MHz. Prenos podataka se obavlja u dva smera i to:

* Upstream koji predstavlja saobraćaj sa smerom od korisnika (ADSL modema) ka centrali telefonskog operatora (DSLAM multiplekseru); za ovaj prenos je rezervisan frekventni opseg od 26 do 138 kHz;
* Downstream predstavlja suprotan smer (od DSLAM multipleksera ka ADSL modemu) a za njega je rezervisan propusni opseg od 138 do 1100 kHz.
{mosimage}  
Za realizaciju ADSL usluge neophodno je posedovanje analogne ili ISDN telefonske linije (bez dvojnika ili PCM uredaja), uz dodatni uslov da telefonska centrala na koju je pomenuta linija povezana, podržava ovaj vid usluge (tj. da u njoj postoji DSLAM pristupni multiplekser i da je dužina parica telefonske linije od računara do telefonske centrale manja od 5,5km). Na kraju ADSL modem kojim se, preko splitera, vrši povezivanje računara sa telefonskom linijom, DSLAM pristupnim multiplekserom u telefonskoj centrali a preko nje i pristup Interetu.

Prednosti ADSL linije ogledaju se u sledećem:

1. stalni Internet pristup (24 casa dnevno) velikim brzinama prenosa podataka (od 512 Kbps pa do 8Mbps maksimalno), koje omogućavaju gledanje IPTV-a i korišćenje usluge VOD (Video on demand),
2. korišćenje postojece telefonske linije koja funkcioniše potpuno nezavisno od Internet veze,
3. smanjenje troškova telefonskog računa u odnosu dial-up pristup Internetu - ne plaćaju se telefonski impulsi pri Internet pristupu, već samo pretplata Internet provajderu sa kojim se ima ugovor o pristupu Internetu.

Jedan od nedostataka ADSL tehnologije je mali upload za korisnike koji Internet koriste za pristup udaljenim serverima sa namerom da šalju veliku količinu podataka na iste (video fajlovi, fotografije...). Odnos upload-a prema downoload-u je 1:8 što znači da je, na primer, za maksimalni upload od 256 Kbps potrebo plaćati ADSL protok od 1.5Mbps. Sa druge strane, maksimalni protok od 8 Mbps nije dovoljan za isporuku HD kanala u okviru usluge IPTV-a. To je otklonjeno ADSL2 i VDSL standardima.

Integrated Services Digital Network (ISDN) je digitalna mreža integrisanih usluga. Standard je definisan 1984. od strane međunarodne organizacije za standarde u oblasti telekomunikacija CCITT. ISDN koristi standardne telefonske linije tj. bakarne parice i transformiše ih u višestruke digitalne linije sposobne za prenos zvuka, slika, pokretnih slika i tekstualnih podataka istovremeno. Kod analogne telefonske linije količina informacija koja se može preneti je ograničena na 56 kbit/s po jednoj parici. ISDN omogućava rad više kanala istovremeno preko istog para žica od kojih svaki može da prenese 64 kbit/s.

Jedna ISDN konfiguracija može izgledati kao na slici: {mosimage}

ISDN uređaji uključuju terminale, terminalne adaptere, mrežne završetke, linijske završetke, završetke komutacije. Između uređaja postoje referentne tačke tj. priključna mesta.
TE 1- krajnji uredjaj koji je specijalizovani ISDN terminal (ISDN telefon),
TE 2- krajnji uređaj tipa 2 koji nije ISDN (standardni telefonski aparat),
TA - terminalni adapter preko koga se uređaj TE 2 priključuje na ISDN mrežu,
NT 1- završetak mreže tipa 1 u kome su sadržane funkcije koje se odnose na fizički i električni završetak mreže,
NT 2- završetak mreže tipa 2 čija je osnovna funkcija komutacija,
LT - završetak linije u krajnjoj centrali,
ET - završetak komutacije.

ISDN određuje broj referentnih tačaka koje definišu logičke interfejse između funkcionalnih grupa. Referentne tačke su:

  R - referentna tačka između opreme koja nije ISDN i TA,
  S - referentna tačka između korisničkih terminala i NT2,
  T - referentna tačka između NT1 i NT2 uređaja,
  U - tačka predstavlja prenosnu liniju,
  V - tačka predstavlja mrežni interfejs na strani komutacionog sistema.

Postoji nekoliko tipova kanala koje definiše ISDN:

A - 4 kHz kanal za analognu telefoniju,
B - 64 kbit/s digitalni PCM kanal za govor ili podatke,
C - 8 ili 16 kbit/s digitalni kanal,
D - 16 ili 64 kbit/s digitalni kanal za signalizaciju,
E - 64 kbit/s digitalni kanal za internu ISDN signalizaciju,
F - 384, 1536 ili 1920 kbit/s digitalni kanal.

ISDN prenosi glas i podatke preko B kanala od kojih svaki radi sa 64 kbit/s. Preko D kanala se prenose signali za uspostavljanje i prekidanje veze, usmeravanje podataka preko B kanala te informacije o vrstama korisničkih usluga. Takođe, D kanal se može koristiti i za prenos podataka.

Definisana su tri ISDN pristupa:

   - Bazni pristup (BRI) : 2B+1D,
   - Primarni pristup (PRI) : 30B+1D,
   - Hibridni pristup : 1A+1C.

Bazni pristup se sastoji iz dva osnovna B kanala (svaki brzine 64 kbit/s) i jednog signalizacijskog D kanala (brzine 16 kbit/s). B kanali se mogu koristiti kao dva istovremena govorna kanala ili se jedan kanal može koristiti za govor a drugi za prenos podataka.

Primarni pristup po evropskom standardu podrazumeva 30B kanala od po 64 kbit/s i jedan signalizacijski D kanal od 64 kbit/s. Ovaj priključak omogućava 30 istovremenih veza te je pogodan za velike korisnike tj. preduzeća.

Broadband (B-ISDN) takozvani širokopojasni ISDN treba da podrži brzinu prenosa od 622 Mbit/s preko mreže optičkih kablova. B-ISDN podržava multimedijske sadržaje (audio, video, itd.)