DVB-T je tehnički standard razvijen od starne DVB Projekta koji određuje strukturu slike, kodovanje i modulacijske šeme za DTT (Digitalna Zemaljska Televizija). Prva verzija ovog standarda je objavljena u martu 1997 godine i u narednih deset godina je postao najšire izabrani sistem, sa preko 60 miliona prijemnika razmestenih u preko 35 zemalja. {mosimage}
 
To je fleksibilan sistem koji dozvoljava mreži da bude dizajnirana za širok spektar servisa od HDTV do višekanalne SDTV. DVB Projekt sada radi na sledećoj generaciji standarda DVB-T2, i dizajniranu koje treba da reši potrebe zemalja nakon prelaska  na digitalno emitovanja.

DVB-T, kao i skoro svi moderni zemaljski emisioni sistemi, koristi OFDM (Orthogonal Frequency Division Multiplex) modulaciju. Ovaj tip modulacije koji koristi veliki broj pod-nosilaca, daje signal koji je veoma otporan na kanalne uslove. Tehničke karakteristike DVB-T sistema:
 
   - 3 opcije modulacije (QPSK, 16QAM, 64QAM);{mosimage}
   - 5 različitih FEC odnosa;
   - 4 opcije zastitnog intervala;
   - izbor 2k ili 4k nosioca;
   - može da radi u 6, 7 ili 8MHz širine kanala.

Koristeći različite kombinacije gore navedenih parametara DVB-T mreža moze biti dizajnirana da zadovolji mnoge zahteve, nalazeći pravi balans između robusnosti i kapaciteta. Mreža može biti napravljena da obezbedi ceo opseg servisa: SDTV, interaktivne servise, HDTV, čak i IP datakasting.

Finalni tehnički aspekt DVB-T vredan pomena je njegov kapacitet za hijerarhijsku modulaciju. Korišćenjem ove tehnike, dva kompletno odvojena niza podataka se modulišu u jedan DVB-T signal. Niz višeg prioriteta (HP) se dodaje unutar strima nizeg prioriteta (LP). Radiodifuzeri mogu stoga izabrati dva različita tipa prijemnika sa dva kompletno različita servisa. Na primer, DVB-H mobilni TV servis optimiziran za teže prijemne uslove može biti stavljen u HP niz, a HDTV servis izabran za fiksne antene u LP niz.